23.05.2014 Dete

Uticaj roditelja na detetovo samopoštovanje

Pristojnost, pažljivost, poslušnost… mnogi će roditelji bez previše razmišljanja istaći ove kao najvažnije poželjne vrline mališana. Ako one odlikuju i vašeg dečaka ili devojčicu, olakšaće vaspitanje i deci vrlo verovatno olakšati uklapanje u društvo. Ali iako je najčešće na prvom mestu ono što se vidi očima, još je i važnije ono što se ne vidi, a prečesto se lako odnosimo prema tome kao prema nečemu što će se samo rešiti, poput samopoštovanja, pojma koji mnogima treba čak i dodatno pojasniti.

child

Samopoštovanje – mišljenje o samom sebi. Neka deca i odrasli imaju dobro mišljenje o sebi, vole same sebe i cene svoje uspehe. S druge strane osobe koje imaju nisko samopoštovanje osećaju se nezadovoljno i nesrećno većinu vremena. Psiholozi kažu da to nije osećaj koji je sam po sebi loš ili opasan jer činjenica je da se svi tu i tamo osećamo loše, nego se problem javlja kada je reč o visokom ili niskom samopoštovanju kada se ono tiče doživljaja samog sebe većinu vremena.

Deca niskog samopoštovanja jako su kritična prema sebi i ignorišu svoje pozitivne karakteristike. Teško prihvataju komplimente druge osobe i veruju da je sreća igrala važniju ulogu u postizanju određenog uspeha, pri čemu zanemaruju sopstveni uloženi trud. U situacijama neuspeha okrivljuju sami sebe za isto te zanemaruju spoljašnje faktore nad kojima nemaju kontrolu, a koji su takođe uticali na neuspeh. Na primer, ako je reč o rezultatu na testu, ako postignu dobar rezultat mogu to zanemariti i uzeti ga zdravo za gotovo. A ako im se dogodi loš rezultat, mogu se osećati jako loše i smatrati isključivo sebe odgovornim za to iako možda postoje i drugi faktori koji su uticali na rezultat, objašnjavaju psiholozi.

Nivo samopoštovanja jako je važan za unutrašnji osećaj zadovoljstva, a iz njega proizlazi i motivacija za delovanje u okruženju u kojem dete živi. Deca niskog samopoštovanja, procenjuju sebe inferiornim u odnosu prema vršnjacima i ljudima u okruženju, pa će često voditi negativan “razgovor sa samim sobom”. U tom će se dijalogu često služiti i ružnim i uvredljivim rečima poput: kako sam glup, baš sam idiot ili kako to nisam znao, a stalno kritikovanje samoga sebe i nezadovoljstvo mogu dovesti do toga da u detetu stalno prevladava osećaj tuge, nemira, anksioznosti, ljutnje, depresivnosti, sramote i krivice.

Takvo ponašanje može dovesti do toga, a često i dovodi, da dete ima loše odnose s drugima. Ponekada je deo problema, ističu iskusniji roditelji, upravo u tome što se dete nije sasvim snašlo u društvu, nije ostvarilo jače prijateljske odnose pa se ne oseća sigurno u grupi koja čini društvo njegova izbora.

Takođe, dete može izbegavati da uči ili da proba nove stvari zbog straha od neuspeha ili kritike. Detetu niskog samopoštovanja takođe može trebati dugo da se psihološki oporavi od stresne situacije. Posebno je zabrinjavajuće što osećaj niskog samopoštovanja može dovesti do nasilja prema drugome (na primer, vršnjačko nasilje) ili autoagresije ( poremećaji ishrane, uzimanje droge, suicid). Zabrinjava činjenica da je upravo takvih pojava sve više u društvu, a iskusni pedagoški radnici primećuju da se deca sve manje poštuju. Uzroci tako niskog samopoštovanja, ističu psiholozi, mogu biti različiti. To može biti posledica stalnog kritikovanja roditelja ili druge važne osobe u porodičnom okruženju. Dugotrajni stresni događaji, poput zlostavljanja koje traje neko vreme, takođe mogu pokrenuti takav osećaj, ali i dugotrajni zdravstveni problemi te kontinuirano loši akademski uspesi, dakle, lanac loših događaja koji su se nanizali oko deteta i suzili mu vidike.

Ako roditelj ima nisko samopoštovanje, kao najčešće glavni uzor detetu, vrlo verovatno će uticati na to da i dete na sličan način doživljava sebe. Zato je najbolje poći od sebe – dakle, da roditelj radi na sebi i da razvije bolje mišljenje o sebi kako bi (ne)posredno uticao i na detetovo mišljenje o sebi. Ako ne znate odakle poći, potražite stručnu pomoć i shvatićete da deca nisu tu samo zato da pomažemo mi njima nego da deluju i ona na nas. To što su roditelji odrasli nije znak da se više ne moraju truditi, naprotiv, detetovo odrastanje je test onog što su naučili i još jedna prilika da se „produžecima” dopuni propušteno, kako bi sutra zaista bilo svetlije.

Izvor: 24sata.hr/SuperMila

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

još iz kategorije