15.07.2016 Zanimljivosti

Mom 2 Be: Neću da slušam negativna iskustva

Piše: Marina Marić, izvršna urednica magazina "Lepota i zdravlje"

Piše: Marina Marić, izvršna urednica magazina „Lepota i zdravlje“

– Hej, nisam te dugo videla, šta ima novo? Baš si porasla! – zaustavlja me poznanica u gradu jednog popodneva dok sam obilazila butike u potrazi za svečanom trudničkom haljinom za svadbu u subotu. Pre nego što sam uspela išta da izustim, već je usledilo naredno pitanje:

-Kako napreduje trudnoća, uspevaš li da se izboriš sa ovim vremenskim promenama? Meni je to jako smetalo, a ti ipak imaš da izguraš celo leto… Jadna ti… Kad je ono termin, zaboravila sam? – nisam stigla da odgovorim ni na ovo pitanje, a ona je nastavila, neumorno. – Meni su najgore pale mučnine! Bogte, čitavih pet meseci sam se svakodnevno opraštala sa životom grleći wc šolju. Sigurno je i tebi to strašno. A tek što su me leđa bolela… Nisam uspevala noću da se namestim, stenjala sam i huktala kao parna lokomotiva svaki put kad sam želela da promenim položaj, a u trudnoći baš nemaš mnogo izbora – ili levi ili desni bok, pa ti sad mirno spavaj. Znaš kako je to palo meni koja sam navikla da spavam samo na stomaku? A još kad krenu dosadni komarci ili te, nedajbože, u’vati grč u nozi… Dragoljub je nerado ustajao u tri ujutru da mi masira noge, ali je, dušica moja, svaki put pomogao. Jel ti natiču noge? – konačno je završila svoje jadikovanje.

– Pomalo, na ovu vrućinu, ali nije tako strašno. Normalna stvar, zar ne? Inače se odlično osećam, ne dam da me grčevi ili briga o kilaži ubedače – rekla sam kroz smeh.

– Bogami, ja sam na kraju dogurala do 18 kila! I dalje vučem pet suvišnih, a evo, Teodor za koji dan puni godinu. Nisam imala šta da obučem, sva sam bila natečena, izgledala sam kao gegajući krompir! Sve me je nerviralo i jedva sam čekala da se porodim. Dok nisu usledili bolovi. – izgovorila je gotovo u jednom dahu.

– Verujem, svaka trudnoća je individualna. Mada, ubeđena sam da će sve proći kako treba. Ako je moja mama mogla četiri puta, mogu ja za početak jednom. – čim sam to izgovorila, uvidela sam da sam je samo navela da mi ispriča još.

– Tako sam i ja mislila… Mislim, nemoj da te obeshrabrujem ali kad sam osetila prve kontrakcije i konačno legla na onaj tvrdi sto, mislila sam da umirem od bolova. Nas četiri čene istovremeno smo urlale u porođajnoj sali. Iskasapili su me, popucala sam sva, trajalo je u nedogled. Mleko mi nije krenulo, Teo nije hteo da sisa. Onda žutica… Bolje da se ne prisećam… Nemoj da te to plaši, ali bolje da budeš spremna na najgore. Porođaj nije mala maca, bol je kao da ti lome 20 kostiju istovremeno, jesi znala? – sad sam već osetila da ne želim da slušam sve ovo. Dozvolila sam, ćurka, da mi izvuče energiju u samo pet minuta i pomislila kako bi bilo najbolje da završim razgovor i nastavim dalje svojim putem.

Srećom, zazvonio joj je telefon. Dragoljub. Teodorovo neumorno plakanje je sada spaslo situaciju i ubrzo me je žurno pozdravila mašući i dobacila kako moramo da se čujemo i popijemo kafu. – Aha, javiću se. Pozdravi muža i ljubi Tea. – izgovorila sam znajući odmah da je neću pozvati i požurila sam prema narednom butiku, samo da što pre uteknem.

Dok sam obilazila rafove u potrazi za odgovarajućom veličinom haljine, razmišljala sam zbog čega neke mame imaju potrebu da drugim trudnicama ispričaju sve ono najgore. I ne samo to. Šta mi zapravo imamo od loših iskustava žena kojima je sinonim za porodilište – vriska i zapomaganje? I toga što ste mrzele svaki sekund svoje trudnoće? Ne, ne želimo da vas slušamo! Ja u svojim trudničkim danima uživam, verujem i mnoge buduće mame koje čekaju trenutak da se upoznaju sa svojom bebom, i ne treba da razmišljamo o tuđim negativnim iskustvima. Biće kako bude i – preživećemo! Uostalom, tamo smo prepuštene ljudima koji dobro rade svoj posao. To je najvažnije, kao i da koliko je god to moguće opuštene odemo na porođaj, svesno pratimo uputstva babice i lekara i energiju ne trošimo na urlanje već na pravilno disanje i napone kako bi beba što brže i bezbolnije stigla na svet. Ne treba da dozvolimo da nam to jedinstveno iskustvo rađanja deteta pokvare niti loši uslovi u kojima lekari i babice rade (jer nisu oni za to krivi), niti njihova neljubaznost u pojedinim trenucima, a ni, bože moj, jači bol od onog koji sam do sada imala priliku u životu da iskusimo. Stoga, samo pozitivno, drage mame, i ne dajte se! Osećaj kad vas bebac ručicom obuhvati za prst, jer oseća sigurnost u vašem naručju, sigurno je jedinstven. Neka vam jedino taj trenutak bude na pameti kada krenu kontrakcije.

Pratite Marinu i na Instagramu: @marina_maric

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

još iz kategorije